Спортски журнал, 26. јануар 2011. год.
Преписка текста
ГОЛМАН ЗА КАТЕДРОМ
ДУШАН ПЕТРОВИЋ, НЕКАД ВРСНИ ГОЛМАН, А ДАНАС ОСНИВАЧ И ГЕНЕРАЛНИ МЕНАЏЕР АКАДЕМИЈЕ ЗА ПОСЛОВНУ ЕКОНОМИЈУ У ЧАЧКУ
Срдачан сусрет пријатеља из детињства, који је стигао изненада, као гром из ведра неба.
Душан Дуле Петровић, некадашњи врсни голман бањалучког и чачанског Борца, као и лесковачке Дубочице, дуго је непомичан и збуњен стајао у Господској улици у Бањалуци и посматрао бројне пролазнике. Била је среда, магловита и сива...
Бањалуку је, са 23 године, пре више од четири деценије, упознао у пролеће кад су липе цвале. Потом је гледао разрушену и осакаћену у разорном земљотресу, убрзo је и напустио, али никад није заборавио.
Кад оно беше 1969. година?
- Одслужио сам војску и са препоруком, омладинског репрезентативца Србије и Југославије дошао сам у Бањалуку. У Борцу су кључни људи били Ахмет Верем, Ачи Ковачевић, Тасин Мешиновић, Тошо Папић, цели град био је уз клуб. Бањалука тада ни у пола као данас, али леп град, као створен за младог човека, девојке грациозне као богиње... Борац је био и издашан у наградама и премијама, а играли смо добро, побеђивали, изборили квалификацију за улазак у Прву савезну лигу Јyгoславије... - каже Петровић.
Квалификација, против тузланске Слободе, старији Бањалучани још се сећају, Петровић још боље, јер је, и поред пораза Борца, бранио изванредно.
- Слобода је имала страшан тим: Мешковић, Авдичевић, Шехић, Налић, Хукић, Јусић, Јевремовић... Све мајстор до мајстора. Ми млади и неискусни, веровали смо да срцем и борбом можемо до прволигашког статуса. То, међутим, није било могуће, а мени је остало за утеху да caм на обе утакмице, у Тузли и Бањалуци, бранио одлично и оцењен деветком.
Памти саиграче из тог времена, и као фудбалере и као људе:
- Одличан играч и добар човек био је Ненад Гавриловић, са Зораном Смилевским заједно сам становао, дружио се са Џевадом Агићем... Хуне Фазлић био је врстан фудбалер,. али је и изигравао звезду, био је довољан сам себи. Тренер нам је био Мирослав Брозовић велики стручњак и лаф живота. Ауторитет. Помало смо га се и плашили, али и волели. Односили смо се према њему као према оцу, имао је страшан шут. То су се на тренинзима уверили голмани.
Присећа се и великих чувара,мреже које је Југославија имала у том времену.
- У Дрyгoј лиги бранили су Јантовљак Мешковић, Муфтић, Сирковић, Даyтбеговић, а у Првој лиги Ћурковић, Шкорић, Пантелић, Мутибарић, Вукчевић, Марић, Дујковић... сви репрезентативне класе. Требало се тадa изборити за дрес репрезентације, јер су и резервни гoлмани били одлични: Мрган, Марковић, Рацић, Мишић... Данас је другачије...
Уз фудбалску каријеру, Петровић се и школовао, стигао је до дипломе економисте, и данас је оснивач и генерални менаџер "Академије за пословну економију" у Чачку. По томе је и јединствен, јер није познато да је негде, некадашњи професионални фудбалер, свој живот и нови свет потражио у науци на такав начин.
-Постигао сам договор са државним и приватним факултетима у Бањалуци и многи професори из Републике Српске сада ће бити предавачи и на мом факултету, што ме посебно радује.
Колико наука, данас, била Петровићева преокупација, свака његова прича почиње и завршава фудбалом.
- Унук Алекса пошао је мојим путем и голман је Школе фудбала "Чачак 94". На турниру пионира у Шпанији проглашен је за најбољег голмана, то ме весели и посећа на младалачке дане.
После бројних пословних cycpeта и договора у Бањалуци, понеког сусрета са старијим навијачима Борца, увече је са земљаком и познатим бањалучким књижевником Тихомиром Левајцем, као и професором Срећком Новаковићем, стигао и у чувену ћевабџиницу "Код Мује", у којој је шездесетих година често долазио и уживао у познатом специјалитету. Био је пун утисака.
- Бањалука се изградила и нарасла као град. Никли су нови квартови, просечене нове улице, понегде сам се тешко и сналазио. Посебно сам обрадован што је у "Бањалучким причама", у књизи о Борцу.испричана прича о мojоj генерацији и на више места помињано моје име, као и оне чувене две утакмице против тузланске Слободе. Бањалука ће увек у мом срцу имати места, а навијачку страст делићу између два Борца, чачанског и бањалучког.
Ноћ је већ освојила Бањалуку кад смо Душану Петровићу дуго махали јер се враћао у свој Чачак, са прегршт бањалучких успомена на дане младости и својих великих одбрана, када је на чудесан начин штитио мрежу Борца против Трешњевке, Вартекса, БСК-а.
Живот, по ко зна који пут, чудесно је затворио свој кpyг...
Т. МАРИЋ
